Young Guns - Ones and Zeros #recenzija

Virgin EMI

2015

Young Guns u trci za svetskom slavom i što većim brojem teen fanova! Svojim trećim albumom ’Ones and Zeros’ ušli su u takmičenje za visoka mesta na top listama i svakodnevnim prisustvom na radio stanicama koje forsiraju hitove. Komercijalniji pristup komponovanja, više laganih numera, i previše simpatičnih delova koji će naročito prijati devojčicama.

Young Guns nisu bili preterano heavy ali su bili veoma cool rock bend. Izuzetno perspektivan! Po mnogima je ’Bones’ jedan od najboljih albuma 2012. godine.

Tri singla koja su najavila ’Ones and Zeros’ su i poslužila da se disk i proda. Na žalost te tri su i najbolje numere, ostatak je poprilično razvodnjen, previše pop, previše You Me At Six!

„Rising Up“ je sasvim solidan početak albuma, na granici sa electro rock-om, odličnog refrena. Prvi singl „I Want Out“ je pesma broj dva, odlična alternative rock numera, baš u klasičnom Young Guns stilu. Isto može da se kaže i za „Daylight“ (drugi singl) možda i najmoćnija na ’Ones And Zeros’. „Speaking in Tongues“ (treći singl) izuzetna pesma (veoma glup spot!), ova numera je možda i najbolja u njihovoj karijeri. Koliko Young Guns mogu da budu teški a melodični može da se čuje baš u „Speaking in Tongues“. Da je i ostatak albuma u ovakvom stilu ovo bi bilo remek delo ali...

„Infinity“  i „Colour Blind“ zvuče dobro ali su pop-rock u Don Broco stilu, inače ove dve pesme su skoro identične!

Veliki pad kvaliteta se čuje u „Memento Mori“ (kao da slušam jebani U2), „Lullaby“ (spora i razvučena), „Gravity“ (još sporija i razvučenija). Naslovna „Ones and Zeros“ ima malo više ritma ali to ipak nije dovoljno da spasi ovaj album.

Problem sa ovakvim bendovima je 30 Seconds ToMars i uspeh koji su ostvarili saradnjom sa U2 producentom (Steve Lillywhite). Mešavina rock pop i electronic je Amerikancima donela mnogo para. Dosta bendova britanske rock scene sada pokušava to isto i svi liče na one prethodne, od You Me At Six, preko Blitz Kids, sada i Young Guns...