Reclamation/Ipecac
2015
Faith No More povratak, 'Sol Invictus' sedmi album posle svega 16 godina pauze. Kako je do ovog došlo? Pre nekoliko godina bend se okupio na svadbi klavijaturiste Roddy Bottum-a i odlučio da probaju ponovo. Ono što javnost nije znala je da su bili pod ugovorom sa izdavačima koji su imali drugačije planove. Muzička industrija je biznis koji se mnogo promenio u tih petnaest godina. FNM su nekoliko godina proveli na turneji svirajući stare pesme i čekajući da ugovor istekne. Kao nezavistan bend počinju snimanje novog materijala.
Tu i nastaje problem, FNM su bend kome treba masivna produkciju i iskusni producent a to košta. Po prvi put se kao producent postavio basista Billy Gould za čija producentska dela najverovatnije niste čuli jer nisu ništa posebno. Ovo nije povratak samo zbog para ali jedan FNM koncert sigurno vredi više nego čitava Tomahawk turneja znači ovo će sve da im se isplati.
'Sol Invictus' nije loš album ali je daleko od onog što se očekivalo. Ako ga stavimo u kontinuitetu sa ostala četiri na kojima je Mike Patton pevao ovo je najslabije ostvarenje. Pretežno gitarski album koji se kreće između 'King For A Day' i 'Angel Dust' koncepcije ali ne nudi ništa konkretno. Svaki njihov album je bio poseban jer je imao određenu muzičku priču i temu, ovaj je nema. Od nesigurnog početka sa naslovnom "Sol Invictus" koja deluje kao intro ili nedovršena pesma, FNM se kreću pravcem alt.metal-a sa eksperimantalnim delovima, i par pop izleta jer se to od njih očekuje. Vrhunac ove ploče su (prvi singl) "Motherfucker" - zanimljiva, donekle originalna, provokativna pesma i epska "Matador" koja jedina ima snagu starog FNM-a.
"Rise Of The Fall" je daleko najslabiji deo albuma, pogubljena u ekstravagantnom teatralnom pop-u u kombinaciji sa agresivnim metal delovima.
Drugi (neupečatljiv) singl "Superhero" je smešten u prvi deo albuma ispred iritantnog pop pokušaja "Sunny Side Up". Eksperimenti kao "Separation Anxiety" i "Cone of Shame" su samo bleda senka onoga šta je ovaj bend nekada umeo.
Kao zasebno izdanje ovo je OK album, nekomercijalan, možda i nepotrebno težak. Od svih povratnika devedesetih Faith No More su možda najiskreniji, ('Sol Invictus' je remek delo naspram gluposti koje Soundgarden i Alice In Chains snimaju).
Pitanje koje treba da postavite sebi je: Od kako se pojavio singl "Motherfucker" koliko ste ga puta preslušali? Ne previše, znam!
Ili uradite mali test pokušajte sa pažnjom da slušate 'Sol Invictus' bez uključenog facebook-a, tv-a, bilo čega što može da vam odvlači pažnju, nećete izdržati do treće pesme...
2015
Faith No More povratak, 'Sol Invictus' sedmi album posle svega 16 godina pauze. Kako je do ovog došlo? Pre nekoliko godina bend se okupio na svadbi klavijaturiste Roddy Bottum-a i odlučio da probaju ponovo. Ono što javnost nije znala je da su bili pod ugovorom sa izdavačima koji su imali drugačije planove. Muzička industrija je biznis koji se mnogo promenio u tih petnaest godina. FNM su nekoliko godina proveli na turneji svirajući stare pesme i čekajući da ugovor istekne. Kao nezavistan bend počinju snimanje novog materijala.Tu i nastaje problem, FNM su bend kome treba masivna produkciju i iskusni producent a to košta. Po prvi put se kao producent postavio basista Billy Gould za čija producentska dela najverovatnije niste čuli jer nisu ništa posebno. Ovo nije povratak samo zbog para ali jedan FNM koncert sigurno vredi više nego čitava Tomahawk turneja znači ovo će sve da im se isplati.
'Sol Invictus' nije loš album ali je daleko od onog što se očekivalo. Ako ga stavimo u kontinuitetu sa ostala četiri na kojima je Mike Patton pevao ovo je najslabije ostvarenje. Pretežno gitarski album koji se kreće između 'King For A Day' i 'Angel Dust' koncepcije ali ne nudi ništa konkretno. Svaki njihov album je bio poseban jer je imao određenu muzičku priču i temu, ovaj je nema. Od nesigurnog početka sa naslovnom "Sol Invictus" koja deluje kao intro ili nedovršena pesma, FNM se kreću pravcem alt.metal-a sa eksperimantalnim delovima, i par pop izleta jer se to od njih očekuje. Vrhunac ove ploče su (prvi singl) "Motherfucker" - zanimljiva, donekle originalna, provokativna pesma i epska "Matador" koja jedina ima snagu starog FNM-a.
"Rise Of The Fall" je daleko najslabiji deo albuma, pogubljena u ekstravagantnom teatralnom pop-u u kombinaciji sa agresivnim metal delovima.
Drugi (neupečatljiv) singl "Superhero" je smešten u prvi deo albuma ispred iritantnog pop pokušaja "Sunny Side Up". Eksperimenti kao "Separation Anxiety" i "Cone of Shame" su samo bleda senka onoga šta je ovaj bend nekada umeo.
Kao zasebno izdanje ovo je OK album, nekomercijalan, možda i nepotrebno težak. Od svih povratnika devedesetih Faith No More su možda najiskreniji, ('Sol Invictus' je remek delo naspram gluposti koje Soundgarden i Alice In Chains snimaju).
Pitanje koje treba da postavite sebi je: Od kako se pojavio singl "Motherfucker" koliko ste ga puta preslušali? Ne previše, znam!
Ili uradite mali test pokušajte sa pažnjom da slušate 'Sol Invictus' bez uključenog facebook-a, tv-a, bilo čega što može da vam odvlači pažnju, nećete izdržati do treće pesme...
Ja sam album preslusao (kao njihov fan) dva puta uzastopno (bez uticaja fb-a i ostalih satelita koji ometaju slusanje) ali... mislim da cu preslusati jos jednom i cd odlazi na policu!
ОдговориИзбриши