autor: Ivica Edge Stanković
Govoreći o delu tj. muzičkom nasleđu Jona Lorda trebalo bi krenuti od pojma Hard Rock Muzika. U ovoj skici o radu i delu umetnika o kome je reč treba dotaći i reč umetnost. Možda hard rock muzika nije dovoljno univerzalna i možda ne nudi dovoljno sadržaja da bi se mogla nazvati umetnošću ali je ipak zaokupila pažnju fanova čitavog sveta – ta pažnja se meri milionima ljudi širom sveta. Iako u izvesnom smislu u toj muzici postoje konstruktori, građevinari, a cigle su samo delo stotina predanih fanova, kolekcionara, kojih ima vec 40-ak godina i koji pažljivo istražuju i čuvaju pojedinosti o ovoj muzičkoj pojavi – Jon Lord je definitivno jedan od najznačajnijih i najvažnija ličnost ovog pravca …
Jon Lord u hard rocku je prepoznatljiv po tonu svog instrumenta – kao virtuoz prepoznatljiv je u granicama dozvoljenih varijacija. Iako je boja tona krajnje lična stvar i razlikuje se od muzičara do muzičara svrha izdvajanja Jona Lorda je u “razlozima” izražajnosti , jačini tona (Bach On To This)…
Težeći da spoji funkcionalnost Bach-a kroz hard rock izražavanje i liriku Tchaikovskog , fleksibilnost Lordovih tona u solo izražaju je primer svesnog i namerno lepog i prijatnog. Sve to opet pomešano sa Bluesom i Jazzom - dobija se gradivni materijal koji ga je odvajao od ostalih svojih kolega (Lazy – Deep Purple). Ritmički puls njegovih tema kroz solo deonice, intonativna visina (varijacije koje su dozvoljene samo kada je u pitanju pentatonska lestvica i blue note, osnovni ritam), doneli su melodijske fragmente koje je lako zapamtiti i pevušiti. U pesmama koje su zaostavština Deep Purple ako se sagledava visina tona kojom se izražavao Jon Lord – konkretno zvučanje tonova tj. dinamika – menjaju se za vreme njihovog trajanja tako da ne postoji dislociranost nego se po školskim pravilima ide od piano do forte - sve to ukazuje na Lordovu veštinu i umeće kao improvizatora (Wring That Neck-Live – Deep Purple). Definitivno jedno je prisutno u muziciranju Jona Lorda – nije najvažnija stvar koje će tonove odsvirati već kako će ih odsvirati (Speed King-Live – Deep Purple).
Instrumentacija tj. instrumentalna muzika i njena osnovna harmonska načela i formalne strukture kod Jona Lorda su spoj klasičnog obrazovanja i bluesa. Spojeno kao jedinjenje ti muzički kombinovani elementi i princip varijacije nisu podlegli dokazivanju samosvojnog šematizma da se ide ispred drugih već je došla do izražaja vezanost za grupu (Paice Ashton Lord) tj. identifikacija sa idejom i ostalim članovima. Ovaj osećaj poistovećivanosti će se osećati i na solo radovima gde je “podredjen” gostima (Anni-Frid Lyngstad / Sissel Kyrkjebø / Sam Brown…)
Ali da se vratimo prethodno napisanom: solistički prostor ovog umetnika je definitivno primer podređenosti muzičkom tekstu. I kada ideju predstavlja kao ritmičku predstavu tonova, kontrola nad svakom frazom, munjevita izražajnost koja ni u jednom taktu ne prelazi u tehnicki egzibicionizam (Bouree), predivne muzičke ideje i zaobljenost (a ne prostranstvo inspiracije)– to je Jon Lord! Kada je u solo radovima (ili kao) gost imao pevačice pored sebe, do izražaja je dolazila lepršavost tonova i radzragane igre tonovima, neobavezne ali prisutne u glavi slušalaca za dalje pevušenje (Stop – Sam Brown). Široki i prijatni tonovi kojima se Jon Lord uvek vraćao (Pictured Within’) ili kompozicija koja melodičnim tempom označava skretanja ka klasičnom obrazovanju (Gigue) su nezaobilani deo njegove muzičke ličnosti. Kako god – Lordova smirena elegancija nikada nije zasmetala razuzdanoj agresivnosti Lord hard rock orguljaša I obrnuto – naprotiv, taj kontrast predstavlja ovog muzičara umetnikom!
A opet (Hoochie Coochie Men) blues kao ogoljena suština ili povratak korenima (Artwoods) sa muzičarima sličnim sebi i nikako autoritativno muziciranje nego sa bendom - a opet sa podjednako razvijenim osećajem za ritam i melodiju i aranžmane – je još jedan stepenik u skici predstavljanja Lorda kao umetnika.
Ukratko: tehničko majstorstvo i način muzičkog izražavanja su Lorda dovele u red rock velikana koji je posedovao najveći talenat – da iza sebe ostavi muziku - muziku punu slobode potkrepljenu klasičnim harmonskim , ritmičkim i melodijskim rešenjima – koji su zapravo slikanje tonovima – a ne muzička slika. Drugim rečima: Lord je jedan veliki romantičar u duši koji se odlično snašao u punoj slobodi svoje maštovitosti.
Kako god – moderna rock muzika ima sreću da poznaje rad i delo Jon Lorda – ako je dovoljno za definiciju o njegovom umeću i muzičkoj zaostavštini!
Нема коментара:
Постави коментар