Whitesnake 'The Purple Album' #recenzija

Frontiers Music
2015

Kako je David Coverdale objasnio ovo nije presviravanje starih pesama. ’The Purple Album’ je posveta vremenu i ljudima sa kojima je krenuo na ovo putovanje. Sa Deep Purple je ostavio neizbrisiv trag u rock muzici. Sa Whitesnake postavio je nove standarde na svetskoj muzičkoj sceni. Sada kao muzičar na zalasku karijere vraća se na svoj početak u nameri da ostavi još nešto za budućnost.

’The Purple Album’ nije ljigavo, modernizovano prežvakavanje starih hitova. To je Whitesnake album i treba tako da se sluša. Bez obzira što su to pesme stare preko četrdeset godina svaka od njih je dobila svoj reboot, svoj novi život. U samo tri godine sa Deep Purple, Coverdale je snimio tri albuma i neke od najznačajnijih (mnogobrojnih) hitova te grupe. Najviše pesama je preuzeto sa ’Burn’ albuma, logično jer je to i najbolji album MK3 postave Deep Purple. Najmanje sa poslednjeg ’Come Taste the Band’ objavljen u vremenu koje je danas gledano najtužniji period njihove karijere. Rezultat je bio prevremena smrt gitariste Tommy Bolin-a, koji je došao kao zamena Ritchie Blackmore-u.

Logičan izbor za početak albuma bio je „Burn“, sada sa težim rifovima klasičnog metal pravca kakav Whitesnake neguju. Sledi „You Fool No One“ koja je ide u prog rock pravcu. „Lady Double Dealer“ je verno modernizovana u heavy blues rock-u kao i „Might Just Take Your Life“. „Lay Down Stay Down“ je možda i najbolja na disku, idealna za vokal David Coverdale-a. Poslednja je, naravno, „Stormbringer“ drugi najveći Deep Purple hit iz tog perioda, sada moderna metal sa čak po malo gothic elemenata.
„Mistreated“ i „You Keep On Moving“ su najproblematičnije jer je Coverdale-ov vokal dosta slab (čovek ima 64 godine!). Muzički, pesme su odlično urađene ali vokalno nedostaje dosta toga, pogotovu delovi koje je pevao Glenn Hughes.
Balade na ’The Purple Album’ su „Holy Man“ i čuvena „Soldier Of Fortune“ obe veoma korektno odrađene. „Sail Away“ je proširena sa delom koji je nazvan „Elegy For Jon“. Posveta maestru Jon Lord-u.

Produkcija i sam fokus je stavljen na gitare, najviše da bi se skrenula pažnja sa vokala. Ipak svo poštovanje ide na račun pevača David-a Coverdale-a koji je album snimio bez preteranih nasnimavanja i upotrebe modernih programa za unapređivanje. Ovo je možda i najbolji Whitesnake album posle dugo vremena ali nije bez nedostataka. Predugo traje, neke pesme su mogle da budu i kraće. Sam ritam albuma je dosta jednoličan na momente monoton.
Onima koji su protivnici ovakvih izdanja ostaje da slušaju tribute bendove u kafeima, mi ostali uživaćemo u ovim pesmama koje zaslužuju da budu slušane jer ako ih sada Coverdale ne svira ko će i kada...