Manic Street Preachers - Futurology #recenzija

Columbia

2014

Manic Street Preachers svojim dvanaestim albumom pokušavaju nešto drugačije. ’Futurology’ je omaž muzici osamdesetih i na momente će vam se činiti kao da slušate Simple Minds, Alphaville ili Bowie-a iz tog perioda. Same pesme su snimane kada i za prethodni ’Rewind The Film’ tako da se čini da je sva kreativnost ovog benda ostala na prošlom albumu koji je objavljen pre samo devet meseci.

’Futurology’ nije baš tipičan Manics album od starta ste vremeplovom vraćeni u osamdesete i produkciju koja se više ne koristi, iz dobrih razloga. U više slučajeva imate klasičan James Deen Bradfield vokal sa drugačijom muzičkom podlogom nego inače a to baš i nije nešto mnogo kreativno.

Naslovna numera, prva na disku, ima tu retro pop rock liniju i veoma pristojno otvara ovo izdanje. Sledi jedini za sada singl „Walk Me to the Bridge“ čudna pesma sa po malo napadnim refrenom, nisam siguran da li mi se pesma dopada ili je totalna glupost.

’Futurology’ kao da je pravljen za stariju ekipu, vršnjake članova benda jer od početka do kraja vas prati zvuk osamdesetih što može da bude veoma iritantno. Koliko je prethodni ’Rewind The Film’ bio nežan ali i gnevan u podjednakoj meri novi album jednostavno ne doprinosi takvim emocijama. Ima dosta iznenađenja na ovom izdanju „The Next Jet to Leave Moscow“ (inspirisana Joy Division-om) onda duet sa nemačkom glumicom Nina-om Hoss „Europa Geht Durch Mich“. Velška pevačica Georgia Ruth je preuzela glavne vokale u „Divine Youth“. Te tri pesme su na neki način i oslonac ovog albuma, ostatak materijala nema tu težinu na koju smo navikli kod Manics-a.

Npr. disko „Sex, Power, Love and Money“ je simpatična pesma ali previše predvidljiva, „Dreaming a City (Hughesovka)“ je instrumental koji deluje kao nešto što U2 nisu hteli da snime.

Pred kraj albuma Manics se upuštaju u electro rock, pod uticajem Kraftwerk valjda, „The View from Stow Hill“ je klasična Preachers pop pesma na koju su nalepljeni elektro aranžmani, poslednja „Mayakovsky“ deluje kao kopija Primal Scream sa ’Vanishing Point’ albuma koji je objavljen još 1997.

Izuzetno slab album za Manic Street Preachers, generalno bez ideje osim napadne produkcije osamdesetih. Žalosno je što su kritike na ovo izdanje više nego pozitivne čak ga nazivaju remek delom tzv rock novinari koji su uvek spremni da popljuju sve što je novo ali hvale što je reciklaža prošlosti.