The Birds Of Satan - The Birds Of Satan #recenzija

Shanabelle Records

2014

Dobro je što se Taylor Hawkins obogatio svirajući bubnjeve u Foo Fighters jer ako bi mu kućni budžet zavisio samo od muzike koju piše za The Birds Of Satan, recimo da bi izgledao mršavije nego što jeste, ako je to ikako moguće.

Kada vam album otvara pesma od skoro deset minuta to je dobar pokazatelj da baš i ne znate šta radite. „The Ballad Of The Birds Of Satan“ je sastavljena od parčića za koje nisu imali konkretne ideje da ih sprovedu u celinu. Prava hard rock pesma sa odličnim početkom, žestokim ritmom i ozbiljnim gitarskim rifom se ubrzo kvari ne baš atraktivnim pevanjem i prelomnim delom u kome pesma ide u nekom drugom smeru, pa u trećem i tako više puta. Hawkins-ovi bubnjevi prosto dominiraju albumom od samog starta ali to ne može da se kaže za njegovo pevanje. Posle predugog hard rock-a i kopiranja hitova sedamdesetih The Birds Of Satan se oprobavaju u funky rock-u sa „Thanks For The Line“, poslužila kao prvi singl, i „Pieces Of The Puzzle“.

Pokušaj balade u „Raspberries“ koja ima odličan rock refren koji se (naravno) ne slaže sa ostatkom pesme ali to je slučaj sa celim album. „Nothing At All“ po malo podseća na stare Queen hitove, „Wait Til Tomorrow“ nastavlja u retro rock fazonu do „Too Far Gone To See“ jedine balade koja i zatvara album.

The Birds Of Satan album ima odlične delove ali kao celina na momente je neslušljiv. Hawkins se pokazao kao još bolji bubnjar nego što smo to da sada mogli sebi da priznamo ali kao pevač je daleko ispod svog nivoa. Ovo je jedan veoma nedovršeni album.