AFI - Burials #recenzija

Republic

2013

Povratak AFI na muzičku scenu posle četiri godine i relativno neuspešnog 'Crash Love' iz 2009. U međuvremenu Davey Havok i ostatak benda su se pomirili sa demonima koji su ih opsedali ali su i pronašli nove. Klišei koji su se našli na nekim prošlim izdanjima ostali su tamo jer ih na 'Burials' nema.

Mračan start albuma u kratkoj "The Sinking Night" samo kao uvod u još mračniju "I Hope You Suffer" prvi singl. Gothic punk, besni glas Havok-a, morbidan gitarski zvuk Paget-a ... kao da ne slušamo AFI! Drugi singl "17 Crimes" donosi totanu suprotnost i klasični punk zvuk ovog benda, stari fanovi će biti veoma zadovoljni.

"A Deep Slow Panic" jedna od uvodnih pesama albuma odlično spaja agresivne i emotivne elemente ovog benda.

'Burials' je podeljen između gothic punk i HC/punk pesama, npr. "No Resurrection" je odličan primer gothic segmenta dok je "Anxious" jedna od klasičnih AFI numera pre 'Decembreunderground' perioda.

Čitav album je pun energije, nema balada ni emo momenata, čak se i sporije pesme do kraja pretvore u žestoke hitove, npr. "The Conductor" (inače deo ove pesme je iskorišćen za prvu najavu novog materijala) od laganog početka preraste u žestoku harmoničnu himnu.

Iznenađenje su pop punk kao "Heart Stops" i "Greater Than 84".

Industrial "The Embrace" ispred brze "Wild" dok "The Face Beneath the Waves" zatvara 'Burials' maestralno, gothic punk u svom najbojem izdanju.

Mračan album i ne baš materijal koji može da se dopadne svakome posle samo jednog slušanja ali svakako jedan od najkompletnijih AFI albuma. Iskusno su izbegli aktuelne trendove i uradili album koji može da se sviđa i starim i novim fanovima. Glas Davey Havok-a je prosto maestralan, emotivan kada treba, besan na većini pesama. Ritam sekcija besprekorna kao i uvek dok gitara Jade Puget-a kao da se drži po strani i ulazi samo kada je neophodno baš onako kako i zahteva ovakva muzika.