Stone Sour - House of Gold & Bones Part 2

Roadrunner
2013

Što bi se reklo filmskom terminologijom drugi deo je uglavnom slabiji od prvog, tako je i sa nastavkom ’House Of Gold & Bones’ albuma. Corey Taylor je napravio hrabar korak u svojoj karijeri napravivši dupli konceptualni album, smisliti priču i raspodeliti je u pesme, ali da te pesme zvuče dovoljno dobro da mogu da se slušaju i van koncepta, deluje kao previše ozbiljan posao za nekog ali ne i za pevača Stone Sour i Slipknot!

’House Of Gold & Bones Part 2’ je mračniji od Part 1, ali i jednostavniji. Isti senzibilitet u većini pesama deluje kao da su najbolje numere već bile iskorišćene na prethodnom izdanju. Čini se kao da su pesme podređene tekstu u nameri da priča bude ispričana do kraja ali muzički i tekstualno Part 2 je slabiji od 1.

„Red City“ koja otvara album kao da je inspirisana Nine Inch Nails pesmom „Hurt“. „Black John“, pesma broj dva, deluje kao potencijalni singl, ima odličan ritam i odličan refren što je sasvim dovoljno za hit! Sporija „Sadist“ može da se svrsta u lošije pesme na Part 2, u sličnom stilu je i sledeća „Peckinpah“. „Stalemate“ podiže atmosferu na viši nivo a sledeća „Gravesend“ je u Alice In Chains fazonu. Kao da je Corey Taylor ostao bez inspiracije za pesmu „’82“ koja je u klasičnom rock maniru a sličan problem ima i sledeća „The Uncanny Valley“ – najslabiji deo albuma! Kratka „Blue Smoke“ više dođe kao intro za „Do Me A Favor“, prvi singl i najzanimljivija na Part 2 sa odličnim rifom i fantastičnim refrenom. Balada „The Conflagration“ pred kraj albuma nepotrebno spušta nivo podignut prethodnom pesmom, poslednja je naslovna „The House Of Gold & Bones“ koja podseća na „Absolute Zero“ sa Part 1.

Ako uporedimo Part 1 i Part 2 ’House Of Gold & Bones’ albuma prvi je za nijansu bolji od drugog. Ovo je i dalje odličan album jer procentualno ima dosta kvalitetnih pesama. Jedva čekam 2014. kada će Stone Sour izvoditi oba albuma od početka do kraja na koncertima.