Deep Purple - Now What?!

earMusic/Edel
2013

Umesto recenzije

Deep Purple su bend koji je previše dao rock muzici a nikada nije dobio zasluženo priznanje od strane muzičke javnosti. Za razliku od svojih kolega koji se izvlače na status legende i očekuju od vas da kupite svako re-izdanje starih albuma i kompilacije koje redovno izdaju, Deep Purple svih ovih godina sviraju i kada dođe vreme objave novi album.

Nema puno bendova koji mogu da opstanu kada ih napusti neki ključni član, Deep Purple su jedini koji u tome uspevaju. Kada ih je napustio Blackmore mislili smo gotovi su, došao je Steve Morse i „podmladio“ bend:)

Na žalost sada već pokojni, gospodin Jon Lord je odlučio u 2002. da se posveti solo projektima jer su mu turneje sa bendom bile prevelik teret, od tog udarca se Purple najteže oporavio. Koliko je Gillan-ov glas važan za ovaj bend toliko je kreativnost Jon Lord-a bila važna za komponovanje materijala. ’Bananas’ iz 2003. nije bio loš album ali sledeći ’Rapture Of The Deep’ (2005) nije uspeo da zadrži pažnju slušaoca.

Posle osam godina pauze i nekoliko turneja, uz novog izdavača Purple su konačno ušli u studio i snimili ’Now What?!’.

Teško je biti objektivan kada ste odrastali, a sada i starite sa bendom kao što je Deep Purple. Bez ikakvog srama mogu da priznam da je to jedini bend zbog kog sam plakao kada sam ih prvi put video uživo. Emotivna veza između slušaoca i određenog benda je jedno, Deep Purple meni ipak previše znače da bih mogao da preslušam album i opišem kako sam ga doživeo.

Kako zvuči ’Now What?!’, prosto, zvuči kao Deep Purple! Ima pesama koje delom podsećaju na ovaj ili onaj period benda, par blues numera, jedna-dve balade...

Ono što je najvažnije zvuči ISKRENO!! Bez ikakvih pretenzija da budu Deep Purple iz prošlosti jer ovo je ipak 2013. godina.

Ian Gillan-ov glas je apsolutno fenomenalan, čovek u svojih 68 godina i dalje uspeva da oduševi svojim vokalom. Steve Morse je svojim, sada već, prepoznatljivim stilom pružio dosta dobrih rifova i neke neverovatne solaže koje je snimao uživo u studiju bez nasnimavanja!. Don Airey je stvarno dao sve od sebe na novom albumu. Ian Paice i Roger Glover nikada nisu bili samo ritam sekcija, možda se ne ističu na ovom albumu ali bez njih ko zna kako bi sve to zvučalo.

Možda je bio čudan izbor benda da produkciju radi Bob Ezrin ali saradnja je ipak dala odlične rezultate. Ezrin najpoznatiji po radu sa Alice Cooper-om delovao je kao previše komercijalan izbor za zvuk koji se očekuje od Purple ali mislim da je krajnji produkt neočekivano dobar. Od hard rock zvuka preko klasičnog rock-a, malo sympho, blues-a pa čak i jazz-a je stalo u 60 minuta. Prve dve objavljene pesme „Hell To Pay“ i „All The Time In The World“ su možda i najslabije na izdanju, trebali su da krenu sa: „A Simple Song“, „Weirdistan“, „Out Of Hand“, „Body Line“...