Deftones – Koi No Yokan

Reprise Records

2012

Sedmi album grupe Deftones, Koi No Yokan donosi nam sve ono što i očekujemo od njih: balade, pevljive refrene i vesele letnje hitove. Zapravo - ništa od toga!

Swerve City je naziv pesme koja otvara ovaj album. Od starta Deftones šalju jasnu poruku o kakvom je albumu reč: energično, ritmično, textovi koji ne ulepšavaju stvarnost, vokal koji se kreće od melanholičnog do ekstatičnog.

Leathers je prva objavljena pesma sa albuma. Bila je omogućena za besplatno preuzimanje sa interneta u mp3 formatu. Jednostavna  fantastična pesma kakve samo Deftones i umeju da prave.  Odličan refren, mračan spori intro, sa žestokim strofama, upravo nešto što obožavaoci Deftonesa traže.

Ovo je drugi album od tragedije originalnog basiste Chi Cheng-a, koji je 2008 doživeo saobraćajnu nezgodu usled koje je upao u komu iz koje još uvek nije potpunosti izašao. Na njegovo mesto je došao Sergio Vega kome je ovo takođe drugi album sa bendom, ali prvi na kome je imao više autorskog udela.

Na ovom novom albumu ima i klasičnih Deftones pesama: Romantic Dreams, Poltergeist, Graphic Nature, Gauze koje svakako nisu tu za popunjavanje albuma zbog minutaže. To je zaštitni znak ovog benda, jedinstveni spoj brzog i sporog tempa. Za neke su Deftones previše depresivni u muzici koju sviraju, možda jer beže od klasičnog komponovanja. Svaka od pesama je bogata zvukom koji se ne opredeljuje za jedan muzički pravac. Između destruktivne žestine sa momentima relaksirajuće nežnosti ovih 11 pesama vas u isto vreme guraju u različita emotivna stanja ali vas uvek odvuku napred.

Deftones ne pišu balade ali  Entombed je fenomenalna balada, iako to nije jer, nudi elektro-ambijetalne manire, i iako dosta usporena ima snažan  refren. Tempest je prvi zvanicni singl sa albuma, i to kakav? Kao da su svo svoje iskustvo kao muzičari upotrebili samo da naprave to remek delo od nekoliko minuta.

Kao i na prošlom albumu Diamond Eyes, Deftones ponovo sarađuju sa legendarnim producentom Nick Raskulinecz-om poznatom po radu sa Foo Fighters, Evensence, Marilyn Manson, Rush, Velvet Revolver, Trivium...

Generalni utisak je da je ovo jedan od najboljih albuma u 2012. Sve je zastupljeno, od brzih energičnih pesama do usporenih melanholičnih gitarskih rifova, Chino Moreno je apsolutno dao sve od sebe po pitanju svog vokala. Olako se može reći i njihov najbolji album, barem od epskog White Ponny iz 2000.

objavljeno na rirock.com

Iako možda nepravedno stavljeni pod oznakom Nu-Metal, Deftones su jedini koji su ostali verni svom autentičnom zvuku, dok ostali iz tog pravca (Korn, System Of A Down, Papa Roach, Linkin Park) su prošli sve bolesti koje jedan bend mora da preleži, od pokušaja da se od muzike napravi roba koja se lako prodaje, pokušaja povratka korenima do kolaboracije sa drugim žanrovima. Deftones su samo snimali dobre albume i nisu se previše osvrtali na aktuelne trendove.

Deftones je bend koji nikada nije imao komercijalnih ispada, bend koji se ne trudi da vas osvoji virtuoznim sviranjem, bend koji je ceo taj pravac podigao na viši nivo, bend koji ili volite ili mrzite, ali ipak morate da im odate priznanje za istrajnost, jer se svih ovih godina pridržavaju recepta koji su sami napisali: mi znamo šta naša publika voli i to im i sviramo.

Ako se pitate šta Koi No Yokan znači? To je japanski izraz za Ljubav na prvi pogled.