Iron Maiden - The Book Of Souls #recenzija

Parlophone Records
2015

Teško je reći za neki Iron Maiden album da je loš. Sa tako impresivnom karijerom koja još uvek traje ovo je bend od koga se očekuje samo kvalitet. 'The Book Of Souls' ima zanimljivih momenata ali u njihovoj karijeri će zauzeti nisko mesto. Sam materijal ne nudi ništa novo i ako poznajete njihov opus biće ovo veoma dosadnih 92 minuta koliko traje ovaj dupli album.


Iron Maiden već godinama izrabljuju "Fear Of The Dark" šablon: lagani početak i isti takav kraj, metal strofe sa jednostavnim refrenom koji se previše ponavlja i obavezan deo za horsko pevanje sa publikom. Toga ima i na 'The Book Of Souls', na žalost. 
Prvi singl "Speed of Light" je ništa više do kopije "El Dorado" (sa prethodnog albuma 'The Final Frontier'), brza numera koju Iron Maiden snime za potrebe prvog singla, sada totalno bez ideje i ikakvog smisla jer se nikako ne uklapa u muzički koncept ostatka ploče.
Traljavi početak albuma sa sintisajzerom u "If Eternity Should Fail" je više nego nepotreban i ispod njihovog nivoa. Sama pesma je razvučena i monotona.
"The Red and the Black" druga najduža (preko 13 minuta) je najdosadnija, totalno šablonirana bez ideje pesma sa refrenom koji su snimili i previše puta, samo je falilo da pesmu završe u fade-out. "The Great Unknown" ima malo 'Seventh Son...' uticaja, "When the River Runs Deep" deluje kao da je spojena na brzinu bez puno razmišljanja. Naslovna "The Book of Souls" ne nudi ništa drugačije... Ceo prvi disk je generalno dosta dosadniji.
Drugi disk otvaraju sa hard rock "Death or Glory" u kojoj se oseća Thin Lizzy uticaj, retro pesma koja daje malo drugačiji smer na ploči. "Shadows of the Valley" počinje kao "Wasted Years" ali nastavlja u tom šablonu koji Maiden i previše eksploatišu kao i "The Man of Sorrows" koja nikako nije obrada "Man Of Sorrows" iz Dickinson-ove solo karijere, ali liči.

Izdvajaju se "Tears OF A Clown", posvećena preminulom glumcu Robin Williams-u, lepa, lagana rock numera, jedna od retkih u kojoj Bruce normalno peva a ne vrišti. Čudno ali najduža "Empire of the Clouds" (18 minuta) je najzanimljiviji deo albuma. Po prvi put klavir u Maiden pesmama, zahvaljujući Dickinsonu, sama numera ima folk rock motive i polako se gradi od sporog početka ka malo bržem ritmu bez naglih skokova, što je retkost kod Maiden. Njihova najduža pesma definitivno ima delova koji kao da su na silu ostavljeni ali i dalje je vredna pomena ne samo zato jer je najduža numera koju su do sada snimili.

O produkciji ne vredi raspravljati jer kao da je nema. Eksperiment koji Kevin Shirley vrši nad Iron Maiden od albuma do albuma sada je zaista teško slušati. Ceo njihov opus iz ovog veka ne može ni da se poredi sa albumima iz osamdesetih. Tada je svaki bio priča za sebe i imao prepoznatljiv zvuk, danas na momente zvuče početnički i čak nedovoljno producirano.