Green Day - ¡Uno! / ¡Dos! / ¡Tré!

Reprise Records

2012

Iskreno, i jedan album Green Day je previše, kamoli tri.

Punk Rockeri iz East Bay, Califonia, osnovani su još 1987. Billie Joe Armstrong, Mike Dirnt, Tré Cool su i danas članovi benda.

Bend je u početku bio deo 924 Gilman Street scene, ali su kasnije proterani sa iste uz Offspring i AFI. Razlog je potpisivanje sa velikim izdavačima.

Od starta su Green Day svoj zvuk zasnivali na uzoru bendova The Clash i Stiff Little Fingers. Poznavaocima punk muzike je poznato da su The Clash izdali trostruki album ‘Sandinista’, te su tako i Green Day došli na ideju za svoj trostruki poduhvat. The Clash je svoja tri albuma prodavao po ceni jednog što kod Green Day nije slučaj.

Ovo što Billy Joe i ekipa sviraju na ¡Uno!, ¡Dos! i ¡Tré! teško može da se nazove punk, jednostavne pesme na dva akorda uz isti ritam sa patetičnim tekstovima čija inspiracija je uglavnom ljubav.

Za razliku od American Idiot albuma gde je bend ponudio raznovrsnost u pesmama ili 21^st Century Breakdown koji je više rock album, ova tri albuma su jednostavno ponavljanja istih rifova iz pesme u pesmu i tako tri puta po 40 minuta. Muzički, bend je ponovio repertoar koji je ponudio na projektu Foxboro Hot Tubs, drugi bend članova Green Day gde su se bavili garažnim i rockabilly zvukom sa početka sedamdesetih.

Izdavanje albuma je obeležio incident na festivalu u Americi kada su organizatori skratili set Green Day-a zbog r’n’b zvezde Usher, pa je Billy Joel Armstrong izvređao sve prisutne i Justin Bieber-a i polomio gitaru. Po rečima Matt Soruma nekadašnjeg bubnjara The Cult i Guns N’Roses: “Billy je po prvi put u životu uradio nešto kao pravi panker, šteta što se izvinjavao nakon toga.” Posle incidenta pevač se prijavio na kliniku za odvikavanje zavisnosti od narkotika.

¡Uno!

Prvi od tri albuma otvara "Nuclear Family” i čini vam se da ste pustili remaster nekog albuma Sham 69. Green Day su uvek voleli da preuzimaju ideje od svojih uzora, ponajviše od Stiff Little Fingers, dosta od The Clash. Za pesmu koja otvara album, da zapravo i nije loša. "Stay the Night" nastavlja u sličnom maniru kao i prva pesma. Pesma broj 3 “Carpe Diem” pop punk se probija u prvi plan. Retro pesma, retro solaža, brejk pred kraj, pevljivi refren, sve je tu. Treći singl sa albuma ¡Uno! “Let Yourself Go” i dalje je na isti fazon: gitara u prvom planu, glasni bubanj, malo dranja u refrenu, pokušaj solaže, nije lako biti muzičar sigurno misli Billy Joe Armstrong.

“Kill The DJ”, drugi je objavljeni singl sa albuma koji je debitovao na drugo mesto Billboardove liste albuma u Americi. Da su Green Day su karijeru izgradili na prva dva albuma The Clash, jesu, ali da odu toliko daleko da ukradu “Guns Of Brixton” sa čuvenog ‘London Calling’ albuma, to je previše nisko čak i za korporativni punk bend kakav su oni. Ako vam smetaju psovke u ovoj pesmi, bend je uredno snimio i čistu verziju bez istih, za potrebe MTV-a i radio stanica u Americi. “Fell For You” nastavlja dalje ovaj retro album po istom šablonu kao i ostatak pesama za popunjavanje minutaže između dva singla. Ljutita “Loss of Control” - pa valjda smo punk bend; u sporijem ritmu “Troublemaker”, "Angel Blue” - ovaj album je kao film Groundhogs Day, sa svakom pesmom počinjemo iznova.

“Sweet 16” - jer punk i služi da četrdesetogodišnjaci pevaju o svojim ljubavima kada su imali 16 godina. “Rusty James” predposlednja na albumu, dokaz da ipak 90 posto albuma možete da napravitena isti kalup i da vas Rolling Stone proglasi za najbolji rock album godine. Prvi singl sa albuma, “Oh Love” rock baladica podseća na pesme sa prethodna dva albuma benda. Generalno ¡Uno! Je za 40 minuta muzike kompilacija pesama koje je bend slušao kada su bili mladi punkeri i nosili razbarušene kose, crvene kravate na crne košulje i pravili face dok sviraju, što ne rade i dvadeset i nešto godina kasnije, zapravo...

¡Dos!

"See You Tonight" kratki akustični intro ispred “Fuck Time” rokabili uticaji sa ¡Uno! i ovde dominiraju. "Stop When the Red Lights Flash" energičnija rock pesma. "Lazy Bones" uz mirniji uvod nastavlja u rock zvuk započet prethodnom pesmom. Kao i ¡Uno! kontinuitet pesama je jednoličan. "Wild One" ljubavna, sporiji ritam...

“Makeout Party" podseća na “American Idiot”. Prvi i jedini singl sa najslabijeg od tri albuma je “Stray Heart”. Ako ste čuli “Stray Heart” čuli ste čitav ¡Dos!. Sve pesme su na isti način smišljene, odsvirane, producirane. “Ashley” ljutita punk stvar, "Baby Eyes", "Lady Cobra", na izvestan način pesme sa ¡Dos! podsećaju na razblaženu verziju Exploited hitova od pre dvadeset i više godina.

Rege punk u kombinaciji sa rap-om i elektro zvukovima na "Nightlife" - ipak The Clash su to radili mnogo bolje. "Wow! That's Loud" rock punk ili punk rock, izaberite sami. Poslednja od trinaest pesama je posvećena Amy Winehouse i zove se naravno “Amy”.

¡Dos! je energičniji od ¡Uno! sa više pesama za popunavanje praznine i opravdavanje trostrukog izdanja. Skoro svi kritičari su ga ocenili kao najlošiji.

¡Tré!

Balada "Brutal Love" uz duvačku sekciju zvuči kao pop hit sa početka šezdesetih godina prošlog veka. Druga "Missing You" u šablonu koji je i osnova sva tri albuma Green Day - retro stil sa početka sedamdesetih u ranim danima punka.

"8th Avenue Serenade" je: nastavljamo dalje ne menjamo ništa. Akustična gitara, ljubavna "Drama Queen". Drugi singl sa albuma pesma "X-Kid" ima originalan video spot... ali nema iznenađenja na ovom albumu. "Sex, Drugs & Violence" je otpevao Mike Dirnt basista. "A Little Boy Named Train", “Amanda” - trominutne pesme, kako više opisati kreativnu jednoličnost ovog benda?

"Walk Away" podseća na “21st Century Breakdown”. Najduža pesma na sva tri albuma "Dirty Rotten Bastards" u preko 6 minuta ne uspeva da podigne izuzetno niske standarde ovog albuma. Deluje kao da je pesma spojena iz više kraćih. "99 Revolutions" pred sam kraj albuma i prvi singl "The Forgotten" za koju je kreativno upotrebljen čak i klavir i balada koja zatvara ¡Tré! posle nešto više od 45 minuta muzike ostavlja “gorki ukus u ušima”.