earMusic/Edel
2013
Umesto recenzije
Deep Purple su bend koji je previše
dao rock muzici a nikada nije dobio zasluženo priznanje od strane muzičke
javnosti. Za razliku od svojih kolega koji se izvlače na status legende i
očekuju od vas da kupite svako re-izdanje starih albuma i kompilacije koje
redovno izdaju, Deep Purple svih
ovih godina sviraju i kada dođe vreme objave novi album.
Nema
puno bendova koji mogu da opstanu kada ih napusti neki ključni član, Deep Purple su jedini koji u tome
uspevaju. Kada ih je napustio Blackmore
mislili smo gotovi su, došao je Steve
Morse i „podmladio“ bend:)
Na
žalost sada već pokojni, gospodin Jon
Lord je odlučio u 2002. da se posveti solo projektima jer su mu turneje sa
bendom bile prevelik teret, od tog udarca se Purple najteže oporavio. Koliko je
Gillan-ov glas važan za ovaj bend
toliko je kreativnost Jon Lord-a
bila važna za komponovanje materijala. ’Bananas’
iz 2003. nije bio loš album ali sledeći ’Rapture
Of The Deep’ (2005) nije uspeo da zadrži pažnju slušaoca.
Posle
osam godina pauze i nekoliko turneja, uz novog izdavača Purple su konačno ušli
u studio i snimili ’Now What?!’.
Teško
je biti objektivan kada ste odrastali, a sada i starite sa bendom kao što je Deep Purple. Bez ikakvog srama mogu da
priznam da je to jedini bend zbog kog sam plakao kada sam ih prvi put video
uživo. Emotivna veza između slušaoca i određenog benda je jedno, Deep Purple
meni ipak previše znače da bih mogao da preslušam album i opišem kako sam ga
doživeo.
Kako
zvuči ’Now What?!’, prosto, zvuči
kao Deep Purple! Ima pesama koje delom
podsećaju na ovaj ili onaj period benda, par blues numera, jedna-dve balade...
Ono
što je najvažnije zvuči ISKRENO!!
Bez ikakvih pretenzija da budu Deep
Purple iz prošlosti jer ovo je ipak 2013. godina.
Ian Gillan-ov glas je apsolutno
fenomenalan, čovek u svojih 68 godina i dalje uspeva da oduševi svojim vokalom.
Steve Morse je svojim, sada već,
prepoznatljivim stilom pružio dosta dobrih rifova i neke neverovatne solaže
koje je snimao uživo u studiju bez nasnimavanja!. Don Airey je stvarno dao sve od sebe na novom albumu. Ian Paice i Roger Glover nikada nisu bili samo ritam sekcija, možda se ne ističu
na ovom albumu ali bez njih ko zna kako bi sve to zvučalo.
Možda
je bio čudan izbor benda da produkciju radi Bob Ezrin ali saradnja je ipak dala odlične rezultate. Ezrin
najpoznatiji po radu sa Alice Cooper-om delovao je kao previše komercijalan
izbor za zvuk koji se očekuje od Purple ali mislim da je krajnji produkt
neočekivano dobar. Od hard rock zvuka preko klasičnog rock-a, malo sympho,
blues-a pa čak i jazz-a je stalo u 60 minuta. Prve dve objavljene pesme „Hell To Pay“ i „All The Time In The World“ su možda i najslabije na izdanju, trebali
su da krenu sa: „A Simple Song“, „Weirdistan“, „Out Of Hand“, „Body Line“...
