...na moj prvi blog.
Ideja je da pišem o muzici koja mi se sviđa ili ne, kao i filmovima i televizijskom programu. Generalno o tri stvari koje preokupiraju moj život.
Sedmi album grupe
Deftones, Koi No Yokan donosi nam sve ono što i očekujemo od njih: balade,
pevljive refrene i vesele letnje hitove. Zapravo - ništa od toga!
Swerve City je naziv
pesme koja otvara ovaj album. Od starta Deftones šalju jasnu poruku o kakvom je
albumu reč: energično, ritmično, textovi koji ne ulepšavaju stvarnost, vokal
koji se kreće od melanholičnog do ekstatičnog.
Leathers je prva
objavljena pesma sa albuma. Bila je omogućena za besplatno preuzimanje sa
interneta u mp3 formatu. Jednostavna
fantastična pesma kakve samo Deftones i umeju da prave. Odličan refren, mračan spori intro, sa
žestokim strofama, upravo nešto što obožavaoci Deftonesa traže.
Ovo je drugi album od
tragedije originalnog basiste Chi Cheng-a, koji je 2008 doživeo saobraćajnu
nezgodu usled koje je upao u komu iz koje još uvek nije potpunosti izašao. Na
njegovo mesto je došao Sergio Vega kome je ovo takođe drugi album sa bendom, ali
prvi na kome je imao više autorskog udela.
Na ovom novom albumu ima
i klasičnih Deftones pesama: Romantic Dreams, Poltergeist, Graphic Nature,
Gauze koje svakako nisu tu za popunjavanje albuma zbog minutaže. To je zaštitni
znak ovog benda, jedinstveni spoj brzog i sporog tempa. Za neke su Deftones
previše depresivni u muzici koju sviraju, možda jer beže od klasičnog
komponovanja. Svaka od pesama je bogata zvukom koji se ne opredeljuje za jedan
muzički pravac. Između destruktivne žestine sa momentima relaksirajuće nežnosti
ovih 11 pesama vas u isto vreme guraju u različita emotivna stanja ali vas uvek odvuku napred.
Deftones ne pišu
balade ali Entombed je fenomenalna
balada, iako to nije jer, nudi elektro-ambijetalne manire, i iako dosta usporena
ima snažan refren. Tempest je prvi
zvanicni singl sa albuma, i to kakav? Kao da su svo svoje iskustvo kao muzičari upotrebili samo da naprave to remek delo od nekoliko minuta.
Kao i na prošlom albumu
Diamond Eyes, Deftones ponovo sarađuju sa legendarnim producentom Nick
Raskulinecz-om poznatom po radu sa Foo Fighters, Evensence, Marilyn Manson,
Rush, Velvet Revolver, Trivium...
Generalni utisak je da je
ovo jedan od najboljih albuma u 2012. Sve je zastupljeno, od brzih energičnih
pesama do usporenih melanholičnih gitarskih rifova, Chino Moreno je apsolutno
dao sve od sebe po pitanju svog vokala. Olako se može reći i njihov najbolji
album, barem od epskog White Ponny iz 2000. objavljeno na rirock.com
Iako možda nepravedno
stavljeni pod oznakom Nu-Metal, Deftones su jedini koji su ostali verni svom
autentičnom zvuku, dok ostali iz tog pravca (Korn, System Of A Down, Papa
Roach, Linkin Park) su prošli sve bolesti koje jedan bend mora da preleži, od
pokušaja da se od muzike napravi roba koja se lako prodaje, pokušaja povratka
korenima do kolaboracije sa drugim žanrovima. Deftones su samo snimali dobre
albume i nisu se previše osvrtali na aktuelne trendove.
Deftones je bend koji
nikada nije imao komercijalnih ispada, bend koji se ne trudi da vas osvoji
virtuoznim sviranjem, bend koji je ceo taj pravac podigao na viši nivo, bend
koji ili volite ili mrzite, ali ipak morate da im odate priznanje za
istrajnost, jer se svih ovih godina pridržavaju recepta koji su sami napisali:
mi znamo šta naša publika voli i to im i sviramo.
Ako se pitate šta Koi No
Yokan znači? To je japanski izraz za Ljubav na prvi pogled.
