Suicide Silence 'Suicide Silence' recenzija

Nuclear Blast
2017

Ma koliko voleli deathcore on je za većinu samo buka (fuck them!). Izuzetno je pohvalno i hrabro kada ovakav bend krene ka kreativnom smeru i pokuša da ponudi nešto više od agresivnosti. Suicide Silence su pokušali sa alternative metal-om i to nije ništa loše ali ovaj album je na momente odvažan ali ipak neozbiljan.



Za razliku od mnogih meni su „Doris“ i „Silence“ odlične pesme. Savršeno su spojili žestoke i čiste vokale, rifovi su fantastični i mislim da su ovi singlovi nepravedno (unapred) osuđeni od strane fanova. Da je Mitch živ bend bi i dalje išao kao ovom smeru jer nema puno opcija u deathcore-u, a muzika je umetnost u kojoj bendovi uvek teže ka nečemu izazovnijem. Oba singla su drugačiji od svega što smo mogli da očekujemo od Suicide Silence ali za one koji imaju otvorenu svest i nisu metal puritanci (aka idiots) ovo su sasvim pristojne pesme čak i sa teehee momentom! „Run“ je još jedna koja može da prođe, smireniji početak onda odličan refren i ponovo uspešna kombinacija melodije i agresije. „Conformity“ je možda i najbolja na albumu, može da se opiše kao balada i sa skoro pa u potpunosti čistim pevanjem. Ali zato ostatak...

Ostatak deluje previše pogubljeno i kao da je u pitanju bend u kom sviraju klinci i ovo im je prvi demo snimak. Dosadna „Listen“ koja je nepotrebno bučna, „Hold Me Up, Hold Me Down“ koja bi mogla da prođe da nema smešan kraj koji zvuči kao Jared Dines parodija. „Dying in a Red Room“ je najobičnija Deftones kopija, „Don't Be Careful You Might Get Hurt“ podseća na stari Suicide Silence zvuk ali nije to ono što se traži.

Najveći problem ovog albuma je vokal Eddie Harmida-e, odličan primer je „The Zero“ koja odvratno zvuči jer on vrišti i falšira što je neverovatno. I u drugim pesmama ima takvim momenata ali to je zanemarljivo. Moram da priznam ovo je ipak loš album!

nuclearblast.com/suicide.silence