blink-182 - California #recenzija

Viking Wizard Eyes
2016

Bendovi sa karijerom dugačkom kao blink-182 uglavnom postanu svoja parodija i žive od stare slave. Na našu sreću sada to nije slučaj. ‘California’ je album koji će vas podsetiti zašto ste zavoleli ovaj bend. Sada kada nemaju velikog izdavača koji im diše za vratom imali su slobodu da snime šta im najviše odgovara. Za razliku od prethodnih ovaj album nema singl koji će ga obeležiti. Sve pesme su ujednačene i dovoljno dobre da budu hit za sebe. Ima momenata koji će vas podsetiti na neke stare pesme ali ovo je pop-punk album koji staje rame uz rame sa njihovim mnogo mlađim kolegama koji su idoli novih generacija. To se i očekuje od blink-182.


Izgleda kao da su blink fanovi najnezahvalniji i kojima ništa ne odgovara. Mark Hoppus i Travis Barker su ljudi kojima ovaj bend znači i zato su se potrudili da on postoji. Sada sa Matt Skiba-om, frontmenom Alkanline Trio, na gitari i vokalima, otvaraju novo poglavlje u svojoj istoriji. 'California' nije pokušaj povratka na staro, ovo je korak ka pravcu u kome je ovaj bend i trebao da ide.
Izuzetno dobra "Cynical" otvara album i vraća nas u vreme 'Dude Ranch' (1997), a to je nešto što blink-182 odavno nisu snimili, isto važi i za "The Only Thing That Matters".
Zanimljiva je trilogija posvećena Kalifoniji, odakle su blink-182 i potekli. "Los Angeles" će vas bukvalno iznenaditi i oduševiti ritmovima i atmosferom, "San Diego" je opuštenija sa klasičnim blink-182 zvukom dok naslovna "California" je jedina balada na ovoj ploči.
"Bored to Death" je jedna od prvih pesama koju je ova postava snimila i verodostojno predstavlja tu novu energiju koju imaju prelazak sa starog na novo. "No Future" je jedan od najboljih refrena na 'California'. Sa "Teenage Satellites" i "Left Alone" su stavili akcenat na punk dok "Home Is Such a Lonely Place" ima više pop senzibilitet.
Neverovatno je kako se Mark-ov i Matt-ov vokal idealno poklapaju. Album nije preozbiljan, ipak su ovo ljudi u godinama kojima više ne priliče vicevi o masturbaciji, ali ima svojih momenata. "Built This Pool" od 16 sekundi i duplo duža "Brohemian Rhapsody" su sasvim dovoljne da nas nasmeju.

John Feldmann je (naravno) opravdao svoje prisustvo kao producenta, uspeo je da prenese energiju koju sada imaju, to je i dalje blink-182 ploča ali ne zvuči kao nijedna pre. On im je dao umetničku slobodu koja im je bila potrebna. I sam se pojavljuje kao ko-autor nekih pesama. Pored njega Patric Stump iz Fall Out Boy, David Hodges iz Evanescence i Martin Johnson (muzičar/producent) se učestvovali u autorskom delu. Feldmann je poznat po komercijalnom zvuku (5 Seconds Of Summer, Good Charlotte, All Time Low) ali na ovom albumu samo je naslovna numera urađena u stilu po kom je poznat.