Bob Mould - Patch The Sky #recenzija

Merge Records
2016

Bob Mould sa 'Patch The Sky' završava trilogiju započetu 2012. sa 'Silver Age' i odličnim 'Beauty & Ruin' iz 2014 (pročitajte recenziju). Kako sam kaže njegovo najmračnije izdanje ali treba dodati i najslabije u tom nizu. Kao da nije hteo da rizikuje već sa prepoznatljivim rifovima i jednostavnim refrenima nudi sve ono što smo već čuli.


Bob Mould u svojoj solo karijeri nikada nije uspeo da dostigne kreativni raspon koji je imao sa Husker Du i fantastičnim Sugar. Zadovoljavao se alternativnim rock numerama od kojih neke itekako imaju vrednost ali ih je i previše koje vredi samo zaboraviti. Kada ne ide vrati se na punk, to je otprilike parola kojom se služi i na ovom albumu: "The End Of Things" ili "You Say You" su savršen primer.
"Hold On" je kao loša Sugar numera dok prvi singl "Voices In My Head" se razvalači od power pop-a do obične rock numere. Ne pomažu ni numere kao "Losing Sleep" koje bi se uklopile u neki post-punk žanr. Drugi deo albuma sa pesmama kao "Lucifer and God" već počinje da iritira, energija kojom je nastala "Daddy's Favorite" ipak nije dovoljna da izvuče prosek na 'Patch The Sky'.
Takođe "Hands Are Tied" nudi istu punk matricu koju smo čuli dok "Black Confetti" je prepoznatljiva Bob Mould solo numera...

Veoma prosečan album, nije u redu reći da je loš ali svakako nije dobar. Posle dvanaest solo albuma možda i očekivano od čoveka koji je na sceni preko tridesetpet godina.