Hands Like Houses - Dissonants #recenzija

Rise Records

2016

Pre samo godinu ili dve niko nije ni znao za Hands Like Houses. 'Dissonants' je njihovo treće studijsko izdanje i karta za potencijalnu svetsku slavu. Bend je dosta napredovao što se i čuje na novim pesmama, 

Hands Like Houses su se uz pomoć producenata James Paul Wisner-a i Erik Ron-a potrudili da zvuče veoma moćnije nego na prethodnom 'Unimagine' (2013.). Glomazna produkcija, koja se upotrebljava kada se prave tzv. radijski hitovi od Hands Like Houses je napravila mainstream rock bend. Primetno je da u nekim pesmama ova produkcija se odlično uklapa dok kod drugih baš i ne. 

Od uvodne "I Am" je jasno koliko drugačije (unapređeno) sada zvuče, prepoznatljiv glas Trenton Woodley-a, moćni rifovi i odličan refren. 'Dissonants' predstavlja neki novi Hands Like Houses. "Colourblind" je još jedna u kojoj se sve uklopilo, inače numera u kojoj se ističu elektronski instrumenti. "New Romantics" je gitarska možda jedna od onih koja najviše podseća na "stari" Hands Like Houses. Mračna "Glasshouse" ima zasigurno najbolji refren na albumu. Balada "Motion Sickness" deluje kao da bi mogla da bude potencijalni hit singl za fanove. 

Da moćna produkcija ne mora da se uklopi u kompletan album dokaz su numere kao "Perspectives" koja je ništa više do obične moderne rock numere koju je mogao da snimi bilo koji bend na sceni danas. "Division Symbols" je jedna od iritantnih, baladična, koja će možda pronaći svoj put do mlađih fanova. 

'Dissonants' nije baš album koji će vam se svideti na prvo slušanje iako je za to pravljen. Akcenat je stavljen na singlove i to su numere koje primetite odmah. Ostatak, pogotovu zadnje tri pesme u potpunosti ne dolaze do izražaja. Za Hands Like Houses ovo je misija da od malo poznatog australijskog benda postanu dominantno ime na svetskoj rock sceni na kojoj je već prevelika gužva.