Parkway Drive - Ire #recenzija

Epitaph

2015

’Ire’ označava promenu u Parkway Drive zvuku, na bolje ili lošije? Prva dva singla su svakako podelila fanove, mnogi su bili razočarani, neki uplašeni a nekima je baš prijalo osveženje. U suštini ništa se toliko nije promenilo to je i dalje Parkway Drive kakav volimo, samo su se malo uozbiljili, odrasli...

Sam album ima uspone i padove i nije baš nešto što će biti prihvaćeno na prvu loptu. Dobar deo pesama zvuči glomaznije i melodičnije. Najviše je Winston McCall promenio svoje pevanje koje na momente ide u hardcore (Stray From The Path, Stick To Your Guns). ’Ire’ ima svojih veličanstvenih momenata ali ima i padova zbog kojih teško da može da se svrsta uz 'Atlas' ili 'Horizons'.

Sam početak sa „Destroyer“ je sasvim OK, baš ono što i očekujete od Parkway Drive. „Dying to Believe“ nastavlja u tom stilu, čak i malo rap-ovanja ne smeta. „Vice Grip“ je za mnoge problematična, jeste da zvuči kao kasična metal numera ali mislim da je ovo odličan način da bend kao Parkway Drive napravi radijski hit a da ne proda dušu đavolu (i snimi "Nothing Else Matters", npr.).

Veličanstvena „Crushed“ je možda i najmračnija njihova pesma do sada, odlična protivteža „veseloj“ „Vice Grip“. To samo Parkway Drive mogu da snime dve tako različite pesme i da obe budu singlovi!

„Fractures“ je brza ali jednostavna, klasična numera njihovog repertoara možda je nepotrebno preduga za ’Ire’ tako da deluje kao da je više na albumu radi popune minutaže nego zbog kvaliteta. Sa „Writings on the Wall“ nastaju problemi jer niko nije očekivao mračnu baladu koju otvaraju violine i gudački instrumenti a kroz pesmu se provlači klavir, Ne znam da li im je bila namera da zvuče kao King 810 ali su u tome uspeli. „Bottom Feeder“ se odmah izdvojila kao najveći hit sa ovog albuma, ima malo taj „Vice Grip“ stil ali je izuzetno zabavna, ako je to ispravan termin. Kao i pesma pre nje i „The Sound of Violence“ ima malo rap-ovanja, izuzetno jaka numera možda i vrhunac ovog albuma.

Sa „Vicious“ se već čuje pad u kreativnosti, još jedan „Vice Grip“ rif, nepotrebno... Ali pesma je dosta melodična tako da bi mogla da se izdvoji kod mlađih fanova kao koncertni hit? „Dedicated“ je za starije PD fanove, ’Ire’ zatvara još jedna power balada „A Deathless Song“ – pesma je sasvim OK ali u kontekstu albuma se baš ne uklapa. Da su između ove i „Writings on the Wall“ odabrali samo jednu ’Ire’ bi svakako bio zanimljiviji.

Metalcore ili ne, Parkway Drive su se svakako promenili. Bend iz nekog razloga ne želi da otkrije ime producenta što može da znači da je u pitanju neko poznato i možda neočekivano ime kada je u pitanju ovaj tip muzike. Produkcija jeste odlična, glomazna, baš kako treba ako hoćete da pridobijete fanove koji možda i nisu ranije obraćali pažnju na vas.